Живот Милутина Миланковића повезан је са Дунавом, том највећом европском реком. О свом односу према Дунаву написао је: „Цео мој живот прошао је крај велике реке. У младости, јутром сам гледао како Дунав откида комаде очеве земље. Студентске дане у Бечу провео сам крај њега. Са Капетан-Мишина здања често сам гледао на Дунав с пролећа и с јесени. У изгнанству, у Пешти њиме сам се тешио. Ево ме под старост опет крај Дунава“.
Дунав му је често служио и као метафора: „Дунав има,
тамо далеко, у Шварцвалду, своја два посебна извора. Ту, у надморској
висини од 1000 метара, извиру две речице, Брега и Бригаха, да би се после
кратког тока од двадесетак километара спојиле у једну реку која од тога
места носи име Дунав.
Исто тако као као и Дунав, има и бујна река свих наших сазнања и наука
своја два засебна праизвора. Један од њих је посматрање, а други размишљање
или, како се они научно називају, емпирија и рационализам. Из та два извора
проистекле су све наше науке, оне које су изграшене на темељу посматрања
и оне које су створене размишљањем.“
Стога се надамо да би био задовољан да су у време изложбе посвећене његовом делу зидови библиотеке украшени уметничким фотографијама са Дунава апсолвента Факултета примењених уметности у Београду Наташе Матовић.