Римска Академија наука 8. и 9. априла 1949. одржала је две седнице посвећене проблему ледених доба, а записници су објављени 1950. у засебној свесци, и у њима је Миланковићева теорија потпуно прихваћена.
17.12.1954. испунило се 50 година од одбране Миланковићевог доктората и Академијски сенат Велике техничке школе у Бечу одлучио је да Миланковићу том приликом додели златну докторску диплому јер је са успехом радио на развитку техничких наука и тиме подигао углед те велике школе.
Потом је 1.06.1955. позван да одржи предавање, што је прихватио. Одржао је предавање на Техничкој великој школи и предавање у великом амфитеатру Бечког Универзитета, а текст предавања је објављен у Archaeologia Austriaca под насловом „Erforschung der Chronologie der Eiszeit”.
Књига Џона Имбриа и Катарине Палмер-Имбри у решавању загонетке ледених доба централно место даје Милутину Миланковићу.
Миланковић је први језиком математике описао кретање
континенталних делова Земљине коре и утицај ових кретања на померање климатских
зона на површини Земље, што у интеракцији са астрономским елементима одређује
Земљину климу. Он је дефинисао следеће циклусе:
-периодичну промену положаја Земљине осе у циклусима од 22.000 година
-периодичну промену ексцентричности Земљине путање због међусобног утицаја
планета у циклусима од 105.000 година
-периодичну промену нагиба еклиптике због међусобног утицаја планета у
циклусима од 41.000 година
и графички приказао количину осунчавања (соларна крива) коју су различити
региони Земље примали током 650.000 година.
Интернационални и интердисциплинарни пројекат CLIMAP
1971. године, којим су геохемијским и палеонтолошким методама анализиране
бушотине у Индијском океану, својим је завршним извештајем Хејса, Имбриа
и Шеклтона (Hays J.D., Imbrie J., Shackelton.N.) прогласио Миланковићеву
теорију дефинитивно провереном. Укупни резултати су показали да:
клима за последњих 500.000 година варира периодично, у зависности од спектра
промена у циклусима од 23.000 (промена нагиба Земље), 42.000 (промена
положаја Земљине осе) и око 100.000 година (ексцентричност Земљине путање).
Доказано је да ће, ако занемаримо утицај човека, даљи ток осунчавања увести
северну Земљину хемисферу у почетне стадијуме новог леденог доба у следећих
неколико хиљада година.
