Миланковић је већ од 1909. године почео да се бави историјом науке и у овој области објавио је петнаест радова.
„Када сам, радећи на својој докторској дисертацији, учинио први корак на путу научничке каријере, увидео сам да се свака појединачна наука може схватити и прозрети до дна само онда, ако се упозна и њен постанак и постепени развитак до савременог стања. У уџбеницима, какви се употребљавају у школској настави, о томе њеном постанки и узрасту се обично и не говори. Предмет моје дисертације био је један од проблема Механике. Зато набавих класно дело Ернста Маха о развитку те науке. Када га проучих, осетих како стојим на чврстом тлу, а духовни поглед ми се разбистрио и раширио“.
„О постепеном развићу и напретку наука, уметности и технике, једном речи, о материјалном и духовном развићу појединих народа и целог човечанства мало водило рачуна у историјама намењеним школској настави. А Гутембергов проналазак штампе значио је у том развићу више но сви они Хајнрици, Конради, Отони, Едуарди и Лујеви и све њихове битке...“
Дело „Кроз васиону и векове“, почето је као серија писама на немачком, а онда их је Миланковић превео на српски. Објављивана су у Летопису Матице српске, а 1928. су скупљена у целину и објављена као књига. Дело је доживело за Миланковићевог живота два српска и два немачка издања, са продатих 7.000 српских и 10.000 немачких примерака.
