Географ Пенк је, после дужих расправа, прихватио Миланковићеву теорију и први је назвао Миланковићеве таблице из Математичке климатологије „правим каноном секуларних промена осунчавања Земље за време минулих 600 хиљада година“.
Пошто сви резултати истраживања промена климе до којих је дошао нису били објављени у јединственој публикацији, Миланковић је решио да напише целовито дело „Канон осунчавања Земље“. на немачком језику, као посебно издање СКА, а одлука је донета 27.03.1939. на скупу Академије природних наука. Дело је имало 660 стр. а штампање је завршено априла 1941.
У бомбардовању Београда штампарија у којој је дело штампано је срушена, али на срежу у магацину штампарије остали су неоштећени сви одштампани табаци осим последњег. 15. маја 1941. два официра дошла су код Миланковића у Професорску колонију и донела поздраве професора Волфганга Сергела из Фрајбурга. Њима је Миланковић дао једини одштампани комплет табака Канона осунчавања Земље да их пошаљу Сергелу, како би обеѕбедио да се његово дело сачува за будућност.
У јесен је довршено поновно штампање последњег табака и још неколико примерака Миланковић је послао по немачким младим научницима који су га обилазили по налогу његових колега.
цитат из дела
„Узроци промена осунчавања настају услед промена међусобних односа планета и њих не могу једноставно описати природне, дескриптивне науке. Задатак је егзактних природних наука да, полазећи од неспорних чињеница и неминовних закона небеске механике, ту тему опишу егзактним језиком математике. Остаје, међутим, дескриптивним природним наукама да утврде подударност између шеме и геолошког сазнања.“