Априла 1923. Миланковић је добио писмо Министарства вера са позивом да учествује у реформи јулијанског календара 1. маја у Цариграду на конгресу православних цркава, са овлашћењима владе и као делегат СПЦ уз Гаврила Дожића, црногорског митрополита. Договорено је да делегација Српске православне цркве поднесе предлог реформе календара средњошколског професора Трпковића, а да после дискусије Миланковић изнесе став о календарима са гледишта астрономске науке.
Прилагођавањем Трпковићевог предлога, који није био прихваћен у изворном облику на конгресу, Миланковић је дошао до тога да би Јулијански и Грегоријански календар испољили међусобну разлику тек 2800-те године, ако се изостави 13 дана и успостави правило да ће секуларне године бити преступне ако број њихових векова подељен са 9 даје остатак 2 или 6. Други проблем који се на конгресу поставио је израчунавање покретних црквених празника. Миланковић је до решења дошао за време трајања конгреса и његов предлог је 23. маја 1923. Конгресу поднет, а 30.маја је усвојен. Предлог је званично прихваћен и потписан 8.06.1923. Архијерејски сабор СПЦ септембра 1923. у Сремским Карловцима усвојио је у принципу нови календар, али је његову примену одложио за доцније. Нажалост ова одлука конгреса се и даље не примењује у Српској, Руској, Бугарској и Румунској православној цркви.
Миланковић је свој предлог реформе јулијанског календара објавио у посебној расправи. Трајање средње календарске године по Миланковићевом календару је само за 2 секунде веће од трајања садашње тропске године, те је он тачнији од Грегоријанског.
